Владимир Иљич Уљанов Лењин (Симбирск, 22. април 1870 — Горки крај Москве, 21. јануар 1924) је био руски револуционар, државник, филозоф и публициста; предводник Октобарске револуције 1917. у Русији; оснивач прве Комунистичке партије и Коминтерне; утемељивач Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике и Совјетског Савеза.
Његово породично презиме је Уљанов, а публицистички и револуционарни псеудоним му је Лењин (у почетку Волгин, Николај Лењин, касније В. И. Лењин) по сибирској реци Лени. Немали број теорија бави се псеудонимом Уљанов из етимологије општесловенске речи уље пошто је, наводно, Лењин у раном детињству обожавао рибље уље како би што више порастао (у чему никад није успео).
Лењин потиче из угледне породице — отац Иља Николајевич је био управник школског одбора у Симбирску, носилац Реда Станислава прве класе и племић (са добијеним правом наслеђа) четвртог од четрнаест редова руског племства. Мајка Марија Александровна Бланк је била образована жена, кћи лекара. Имао је два брата и три сестре, и сви су, осим једне сестре, постали професионални револуционари.
Лењинов отац је умро 1886. године, а старији брат Александар, коме је дечји сан био да постане совјетски вођа, је обешен 1887. због учествовања у неуспешном покушају атентата на цара Александра III. Породица Уљанов је напустила место пребивалишта и преселила се у Казањ, где је Лењин исте године уписао студије права на Казањском универзитету. Након учествовања у студентским демонстрацијама (премда је истрага показала да су његова улога и значај у организацији и току демонстрација непостојећи), избачен је са универзитета (што су власти експлицитно образложиле чињеницом да се ради о брату погубљеног Уљанова) и протеран у село Кокушкино, где је провео око годину дана.
Године 1889. породица Уљанов се преселила у Самару, где је Владимир провео око четири године. У пролеће 
1890. добио је дозволу за приватно полагање права на Санктпетербуршком универзитету, а већ у јесен 1891. дипломирао је као најбољи студент. У јесен 1893. настанио се у Санкт Петербургу, где је 1895. учествовао у уједињавању санктпетербуршких марксиста у јединствену организацију — Савез борбе за ослобађање радничке класе. Организација је била разбијена крајем 1895. године, а ухапшени Лењин је провео годину дана у затвору, а потом је осуђен на трогодишње прогонство у сибирско село Шушенскоје у Минусинском округу. Тада је написао познату студију Развој капитализма у Русији, у којој је покушао да докаже да капитализам убрзано уништава сеоску општину и ствара сеоски пролетаријат, који може постати савезник малобројног индустријског радништва у Русији.
Из затвора је пуштен јануара 1900. године, након чега је убрзо емигрирао у Швајцарску. Тамо је, заједно са Георгијем Плехановом и Јулијем Мартовом, издавао недељник Искра. Осниваче руске социјалдемократије, марксистичке ортодоксе Георгија Плеханова и Павела Акселрода, Лењин је срео још 1895. у Женеви.
У то време је била актуелна борба с ревизионизмом Едуарда Бернштајна, немачког социјалдемократе и извршиоца Енгелсове поруке, који је саветовао социјалистима оријентацију на синдикалну борбу и побољшање општих животних услова радничке класе кроз постепене друштвене реформе и стварање широког савеза радничке класе с грађанском либералном демократијом. Сви водећи представници тадашње социјалдемократије, која је Марксову критику политичке економије, као и општу друштвено-историјску филозофију, сматрала теоријским темељем свог деловања (Роза Луксембург, Георгиј Плеханов, Антонио Лабриола, Август Бебел, Клара Цеткин…) окомили су се на Бернштајнову ревизионистичку тезу која је постала извор будуће умерене западноевропске социјалдемократије која се одмакла од Марксове теорије. Према
доступним подацима, иако се Лењин слагао с њима у главним теоријским и стратешким питањима, преко воље је прихватио зацртану стратегију сарадње са либералним странкама.
Искру је уређивао заједно са ветеранима руског социјалдемократског покрета (Георгиј Плеханов, Павел
Лењин држи говор
Акселрод, Вера Засулич) и млађим колегама, од којих је најзначајнији био Јулиј Мартов, будући вођа мењшевика и, по мишљењу многих, једини пријатељ кога је Лењин икада имао. Новине су кријумчарене у земљу, али њихов утицај није био велики: највећи друштвени лом пре Првог светског рата, Руска револуција 1905. године затекла је емигрантске идеологе неспремне.
Совјетска држава је била новост на политичкој карти света: идеолошка диктатура темељена на Лењиновој интерпретацији Марксових поставки о друштвеном систему. Будући да су, у прошлости, сви покушаји програматског успостављања битно другачијег социјалног поретка од већ постојећих, или пропали или били географски врло ограничени или краткотрајни — совјетска држава, као победничка утопија, није имала правог претходника у историји. Упркос позивању на баштину пређашњих револуционарних покрета, од античког Спартаковог до Француске револуције и Париске комуне, сличност је била привидна: први пут у забележеној историји човечанства леви радикали су победили и одржали власт.
Лењин и бољшевици су предузели низ мера за учвршћење власти, од којих је део био прагматичне природе, а немали број је потицао из идеолошког оквира комунистичког погледа на свет. У Русији, бољшевичка партија је преименована у комунистичку, под именом „Руска комунистичка партија (Бољшевика)“, што је недуго потом резултовало оштром терминолошком диференцијацијом између лењинистичких „комуниста“ и осталих левих странака марксистичке оријентације. Године 1919. основана је Коминтерна, што је скраћеница за Комунистичку Интернационалу која је требало да замени, у очима комуниста, дискредитовану Другу интернационалу. По виђењу бољшевика, комунистичка револуција је требало да се прошири и победи у индустријализованим земљама западне Европе, а Коминтерна је била успостављена као база револуције.
Први светски рат 