Када су војници почели да успешно прелазе ничију земљу на фронтовима и улазе у непријатељске ровове, 
схватили су да им треба ново оружје.
Развијени су бацачи пламена кратког домета који су избацивали у налетима запаљиву смесу гаса и уља. Били су преносиви, и војници су количине ових смеса носили на леђима. Бацачи пламена су могли да спале све живо у рововима. Након што су Немци увели ово оружје у рату, скоро свака земља је направила своју верзију бацача пламена. Француски бацач пламена, Шилт (по конструктору), избацивао је од 8 до 10 бљескова пламена у кругу од 30 метара, или један јак пламен на 100 метара.
Немци су користили 69 бацача пламена у бици за Верден. Укупно за време рата је било 653 напада бацачима пламена. Српска и француска војска су при пробоју Солунског фронта у бици на Добром пољу су искористиле бацаче пламена да би поразиле бугарску војску. Права снага овог оружја је развијена за време Другог светског рата.
Први светски рат 